U listu Pravda, od 27. oktobra 1928. godine, izašao je članak o čudnim pričama vezanim za okolinu Mostara.
“Čudne priče Filipa Stojčića iz Cima.
Blago zakopano i još neotkopano…
Mostar, 26.
U Hercegovini nije nikakva retkost, da pojedinci (najviše seljaci) kopajući njivu ili temelj za kuću i slično, naiđu na zakopano blago, koje se većinom sastoji iz starog zlatnog, srebrnog i drugog novca, nakita, oružja, ostavljenog u zemljanim sudovima ili u bakrenim kazanima. Mnogi su se na taj način i obogatili.
To zakopano blago potiče jednim delom od starih Rimljana i Bogumila, a većinom od naših ljudi, koji su ga bežeći od Turaka, zakopavali u zemlju, ne mogući ga sobom nositi. Na onim mestima gde bi zakopali svoje dragocenosti, ostavljali bi obično kakvu belegu tako da bi ih u slučaju da se opet vrate, mogli bez mnogi muke naći.
Kako naš sujevjerni narod drži, ta su sva blaga, posuta jednim jakim otrovom (zerom), od čijeg zadaha čovek odmah na mestu ostane mrtav, te da su “predata đavolu” i da ih može iskopati samo onaj kome su namenjena.
Slučajno mi je došla do ruku jedna mala knjižica, pisana dosta neveštim rukopisom, na čijoj je naslovnoj strani, velikim slovima ispisano: Ova je knjiga Filipa Stojčića iz Cima. U toj knjižici bile su ispisane oznake skoro svih mesta, gde se nalaze zakopana sva bogatstva Drežnice i nekih okolnih mesta.
Da bih proverio tu stvar uputio sam se u Cim (nedaleko od Mostara) do kuće Filipa Stojčića (čiji sliku donosimo). Već prosed i još dobro držeći 60-godišnjak Filip dočekao me je u svojoj bogatoj i punoj seljačkoj kući, veoma lepo i najpripratnije se odazvao mome pozivu, da mi nešto priča o zakopanome blagu, čiju je on tajnu do sada brižljivo čuvao.
-Sve ću ti gospodine, ispričati – veli mi Filip – i metni sve tako k’o ti kazivam u “Pravdu”. Možeš metnuti i moju sliku i sva mesta gde se nalaze zakopane pare, k’o što stoji u toj knjizi, a ja ću ti o tome kazati još i više.
-Tajna o zakopanom blagu Drežnice i okoline, čuva se u našoj familiji već nekoliko stotina godina i ona prelazi sa knjižice (koja tajna je u toj prepisana…) Sadržaj te knjižice napisao je jedan od mojih pređa prema istinitom kazivanju svog rođaka Lovre Smilovića, koji je bio u neku ruku poverenik onih ljudi, koji su, bežeći od Turaka zakopavali svoje dragocenosti na označena mesta. Pred svoju smrt poverio je Lovro Smilović tu tajnu pomenutom mome čukundedu, koji je sve to zapisao, što se, kako vidiš, i do danas sačuvalo.
Prema pričanju mojih starih, pred nekoliko stotina godina, upravljao je Drežnicom neki Petar, koga su nazivali kraljem. Stanovnici Drežnice bili su tada veoma bogati, jer tu se kopala zlatna ruda i to na mestu gde se sastavljaju vode Momača i Zamača pod Crnim ili Crvenim Kukom. Tu zlatnu rudu topili su Bećani na ušću kod Drežnice. Kako su Turci bili pohlepni na ta bogatstva Drežnice uznemiravali su često to stanovništvo, napadajući ga oružanom silom. Videvši Petar Kralj, da mu preti velika opasnost od Turaka, spremio se na otpor i utvrdio dobro brdo Petralj. Tako je tu držao nekih 7 godina (za koje vreme je stalno zatrpavana jama, odakle se kopala zlatna ruda, da je Turci ne bi našli), ali su najposle Turci provalili u Drežnicu, zapalili crkvu na Svijeću i pobili mnogo naroda. Kada je za to čuo Petar Kralj, odmah je crknuo od muke. Oni, kojima je uspelo, da pobegnu ispred Turaka, ti su većinom zakopali svoje dragocenosti. Među tim beguncima koji su bežali prema Dalmaciji, većinom u Dubrovnik, bilo je i nekoliko plemića kao i n.pr. tri brata Komljenovića, koji zakopaše veliko blago, donešeno na tri mazge i sasuše ga pod mesto zvano Bililo-Peralo-Platno i staviše na nj jedan sletak kamen s brda, sakresan sa tri strane, i sve to posuše zerom.
Možda ćeš se začuditi zašto ja nisam išao, da tražim to zakopano blago? To ja ne bih učinio nikad, pa ni onda kad bi skapavao od gladi, jer bi me stiglo veliko prokletstvo. To nije bilo meni namenjeno, a osim toga, data mi je u amanet ta tajna, koju sam morao čuvati sve dotle, dok neko izvan naše familije ne sazna za nju. Ti si eto za nju saznao i ja sam sada rešen svake obaveze. Možda je baš to blago tebi namenjeno, pa sad radi kako te volja, samo pazi, da te oko na zaslepi, te da ne izgubiš dušu, jer sve što s đav’lom dođe, s đav’lom će i otići!
Sa ovim otkopavanjem zakopanog blaga u Drežnici, Grabovici, Raškoj Gori, Gorancima i t.d, mogla bi se stvoriti cela industrija, pa da bi pružio i drugim priliku…
…Trojica plemića Ante Pejića, Luke Jamića i Tadije Kaminovića…
U dnu polja Striževa, Čifuti zakopaše troje pare, jedne povrh drugih i duboko po pola lakta, pa ozgor, lakat svrha njih nasuše kostiju, kraj jednog stećka, koji je dug dva lakta, a visok dva pedlja i spustiše ih do pasa pod stećak, oko koga raste divlji jorgovan.
Jablanica: Niže crkve Jablaničke za devet lakata, ima stina četvrtakinja. Pod tom stinom bi zakopano 40 oka dukata. Druge svoje vrednosti Jablaničani zakopaše pod varoši u lakat Neretve.
Rama i Neretva gdje se sastaju, ima glavica. Ima vrh te glavice od nije bisucenica, bi zakopano pun kazan para u dubini 6 lakata. Utvrđene su krečom, a posute zerom.
Kod Grabpvice, niže sela, ima jedna stina sa brda sletila, golema koliko jedna soba od istoka sunca zimskoga. Pod njom zakopana su tri ćupa para.
Skakala, kod Mostara: Kraj pećine Skakalske bio je javor, kraj javora ima ploča velika od miljevine, pod njom kazan pun blaga, duboka dva lakta. Zakopan kraj puta tako, da kada konji idu u Mostar, desnom nogom uvu od kazana stanu. Krečom su zatvorene.
Voda Virnica: Na njoj ima ćuprija i tu u đugumima zakopane biše pare žute, na pećini s gornje strane ćuprije, duboko pola lakta. Sa crijepom i klakom su utvrđene.
Raštani, kod Mostara: Više Raštana u ljuti kod stine krstače, kao kako je nazvata, bijaše križ. Na toj stini je zapisano gde je blago trojice plemića, rečeno je prizemlje stina i na njoj upisano gde je blago sve trojice plemića. Ti plemići jesu Ate Supković, Petar Baković i Mihovil Anukić. Oko stine je rasla ježovina trava.
Selo Vejzovići: U vrhu sela imade dva bunara zlata bistrice. Kod njih 6 stećaka. Jedan od njih malen, dug 3 lakta i širok 2 pedlja, na njemu je uklesan križ i tri čaše, kod njega su zakopata tri lonca na tri strane kuda gledaju čaše, podaleko po pet koračaja.
I t.d. I t.d. – Na kraju pomenute knjižice stoji. “Ovo je sve istinito, prema kazivanju Lovre Smidovića. Pravo neka bude, pa će Bog blagoslovit. Pravo deli i sudi”.
Evo dakle “hleba bez muke” i ko hoće neka se uveri da li je to blago namenjeno njemu ili ne.
S.R.B.
Gde ćete se najlepše provesti, pročitaćete u “Pravdi”.
Prilozi: Cim, Drežnica
Priredili_ Armin Džabirov, Tibor Vrančić, Smail Špago
(NovaSloboda.ba)
