Nisam se odavno oglašavao na stranicama meni omiljenog portala, a da me urednik ne bi zaboravio, “pobrinuo” se jedan stradalnik nedavnih katastrofalnih poplava, koje su uništile živote brojnih nedužnih ljudi.
Zove se Ramo iz Donje Jablanice, koji je govorio u mikrofon reporterki jedne beogradske televizije. Slučajno sam “naletio” na kanal Evronjuza, na kome sam “upoznao” rečenog stradalnika.
Njegova ispovijest je bila kratka, ali do bola potresna. Kada je muljava stihija, pomiješana sa kamenjem ušla u Raminu kuću, prvo što je uradio bilo je da probudi bolesnu suprugu. Pomogao joj je da se popne na prozor i rekao da skoči.
“Plašila se, pa sam je morao gurnuti u vodu, koja je plutala oko kuće”, smirenim glasom ispričao je Ramo ove za njega dramatične trenutke.
Bilans njegove borbe za spas porodice imao je sretan kraj. Ali, za kuću spasa nije bilo.
Kraj ovog tv priloga me istovremeno oduševio i rastužio.
“Sin, supruga i ja smo sada smješteni u hotelu u Jablanici. Imamo sobu i na sigurnom smo. Daju nam hranu, a bogami i skuhaju kafu. I ništa neće da naplate”, prepričavam ispovijest jednog dobrog i čestirog čovjeka.
Ramo je za potpisnika ovih redova ne “junak dana”, već okvir, na koji bi se trebali ugledati mnogi.
Od naših političara, sa raznih nivoa vlasti, tako nešto ne treba očekivati.
Njihov “Ramo” im je intresantan samo uoči i pred izbore.