Iz dva članka, koji su objavljeni u listu “Pravda” od 2.2.1934. i 11.3.1934. godine, možemo pročitati o hvatanju zmija i berbi ljekovitog bilja koje je prodavano njemačkim farmaceutima.
Iza ovih akcija stajali su mostarski Dom narodnog zdravlja na čelu sa dr. Lovrom Dojmijem i Sokolska župa Mostar.
“Hvatanje zmija – novo i unosno zanimanje hercegovačkih seljaka
Mostar, 1. februar
Ovdašnji upravnik Doma narodnog zdravlja, vredni i agilni g. dr. Lovro Dojmi, priredio je sa meštaniima lov na otrovne zmije po hercegovačkim krševima. Taj lov je doneo mnogim seljacima lepe sume novca. Seljaci su za svaku uhvaćenu zmiju dobijali po 25 dinara. Posao je, istina bio naporan, ali su ga seljaci ipak rado obavljali. Jednim rascepljenim drvetom oni su hvatali zmije, pa ih zatim stavljali u livene kutije. Tako upakovane zmije izvožene su za inostranstvo. Ovaj izvoz doneo je seljacima lepe sume novca, i, tako reći, otvorio jedno unosno zanimanje.
(Pravda)”
U drugom tekstu objavljenom u istom listu, mjesec dana kasnije, govori se detalnije o ovoj aktivnosti:
“Rentabilna grana seljačke privrede
Hercegovina izvozi zmije otrovnice
Aktivnost g. dr. Lovre Dojmia – Racionalizacija neobičnog lova.
Seljaci hvataju otrovnice golim rukama, a zatim ih žive šalju u Zagreb i inostranstvo.
Mostar 11. marta
Još pre dve-tri godine otpočeo je ovde intenzivan lov na hercegovačke zmije otrovnice, koje su poznate u naučnom svetu zbog svoga jakog otrova. Bila je redovna i nemila pojava da svake godine strada veliki broj ljudi i sitne stoke od otrovnih zmijskih ujeda. Ali do pre izvesnog vremena nije mnogo mario niko za ove prirodne nedaće hercegovačkog seljaštva. Nije se niko setio da ovo zlo spreči i narod oslobodi od večite zebnje, naročito leti. Kada i žene i deca većinom idu bosonogi za stokom i obavljaju svoje dnevne poslove.
Dolaskom g. dr. Lovre Dojmia za upravnika mostarskog Doma Narodnog zdravlja celo ovo pitanje dobija drugi izgled i stvar se pokreće sa mrtve tačke. Mlad i agilan, g. dr. Dojmi je odmah stupio u veze sa stranim naučnim institutima, budući da je prethodno bio obavešten o njihovom potraživanju zmija otrovnica, radi proizvodnje seruma protiv samog ujeda. Posao je najpre otpočeo sa firmom Majster Bajer Lucius, odnosno njenim zastupništvom “Jugefa” u Zagrebu. Korisna akcija g. dr. Dojmi-a otpočela je u mesecu aprilu 1932. kada je došao u dodir sa g. dr. Traunerom, naučnim saradnikom “Jugefe” u Zagrebu. G. dr. Dojmi se odmah obratio svim srezovima na teritoriji Doma narodnog zdravlja u Mostaru. Na taj prvi poziv odazvala su se samo dva sreza: Posušje i Imotski. Kasnije, odziv seljaka bivao je sve veći, jer je i glas da će se svaka uhvaćena otrovnica plaćati po 20 dinara pukao daleko. Tako je počela prava trka za otrovnim zmijama. Cela porodica bi odlazila u lov. Korist je bivala dvostruka: zmije su se tamanile, a seljak je zarađivao. Za dva meseca uhvaćeno je preko 1000 zmija. Bilo je veštih lovaca koji su donoslili po 50 komada zmija. Obično je išlo društvo od nekoliko momaka i devojaka, tako da, u slučaju nesreće, mogu jedno drugom pomoći. G. dr. Dojmi je dao tačna uputstva kako da se ima postupiti pri nesrećnim slučajevima. Ali bez obzira na to, seljaci su iz iskustva znali nekoliko sigurnih “lekova”, ili potpuno iseku onaj dio mesa, ili ga ispeku žeravom, usijanim železom, a obično i ustima isisaju ranu. Međutim, sada su seljaci mnogo sigurniji. U selima se nalaze male zdravstvene stanice, gde lekara zamjenjuje rukovalac, koji odmah pruža prvu pomoć po lekarevom uputstvu, a po potrebi daje i serum bolesniku. No ne treba misliti da su te ljudske žrtve tako mnogobrojne. Za vreme dvogodišnjeg lova dogodio se jedan slučaj, ali bez zamašnih posledica, jer je rukovalac odmah ubrizgao serum i sve se srećno svršilo. Seljaci su tako prestali da veruju u čarobnu moć “zmijske trave”, kojom su obično trljali ujedeno mesto, pa su radije odlazili u seosku ambulantu i za druge bolesti, jer znaju da ih tamo čeka sigurno isceljenje.
Vrlo je racionalno organizovan ceo ovaj posao, počev od lova do izvoza. Određen je jedan dan u nedelji kada seljaci donose i prodaju uhvaćene zmije. Predaja se vrši u zdravstvenoj stanici, gde rukovodilac ustanovi koja je vrsta zmija, i da li je zmija otrovna. Tada donosiocu izda blok, na osnovu koga vrši isplatu lično g. dr. Dojmi u Mostaru. Seljaci donose uhvaćeene zmije u najrazličitijim posudama: flašama, loncima i vodenim tikvama. Prilikom predaje zmija bilo je komičnih, ali i riskantnih momenata. Tako je jedna starica donela 3 zmije u staklenoj flaši, koja joj slučajno isklizne iz ruke i razbije se: u ambulanti nastane čitav lom i jurnjava. Ali, toga danas već nema! Seljaci su mnogo obazriviji i veštiji, pa ih i golom rukom hvataju. Prvo stanu otrovnici na glavu, zatim je prihvate za vrat i ugurajujoj glavu u sud, a ostalo telo ulazi samo. Mnogi hvataju zmije u naročite rašlje, koje znatno variraju po svojoj sigurnosti i građi. Najpraktičniji izgleda da je onaj tip rašlji, čiji je prsten za stezanje rascepa pričvršćen za debelu žicu, koja se pomera gore dole. Seljaci, kada uhvate zmiju drže je u ovome rascepu i podmeću joj razne predmete za ujedanje misleći da i ona na taj način gubi otrov i snagu. Mnogo je interesantnije građen sanduk za definitovno pakovanje i otpremanje hercegovačkih otrovnica u zemlju “Trećeg Rajha”. Ovakvi sanduci imaju po dva pregratka iznad kojih se nalazi drveni poklopac, a dole mreža od žice. Poklopci su izbušeni rupama, a imaju svoje kantice. U svaki odeljak sandučeta može stati po 20-30 zmija ispod kojih se metne malo trave. Sanduk se zatim zaključa, a ključevi se obese pokraj katanca, jer ne postoji bojazan da će iko išta pokušavati da dira u takvu robu.
Seljaci, koji su prošle godine zakasnili sa predajom svojih zmija, ostavili su ih za iduću sezonu, zakopavši ih zajedno sa sudom u zemlju. Tako je jedan seljak iz sela Posušja vršio neka “opažanja” na svojim zmijama. U pismu koje seljak šalje g. dr. Dojmiju, može se između ostalog, pročitati i ovo: “Na dan 18. juna uhvatio sam 4 zmije i zatvorio. Niti su šta jele ni pile. Jedna je živela 6 meseci, druga 7 meseci, a treća 8 meseci, a ova (koju je poslao g. Dojmiju) 9 meseci i 23 dana. Ove su preko zime bile. Zimski san nisu spavale. Bile su zimi kao i leti”.
Ove zmije seljaci nazivaju raznim imenima kao “poskok”, “crnostrijek”, “plavostrijek” (šargan) i. t.d. Što je glavno, seljaci vrlo dobro razlikuju otrovne zmije od bezopasnih.
Celu ovu akciju shvatio je u početku i sam g. dr. Lovro Dojmi sa komercijalnog gledišta. Hteo je da pomoghne ovome siromašnom svetu i da vidi koristi u teškim vremenima, kada se nađu “između dva kruha” t.j. zaliha im od prošlogodišnje žetve izmiče, a do nove je još daleko. Zato je ova pripomoć vrlo korisna u ovim prelaznim vremenima, jer seljaku olakšava život do novih prihoda. Prošle godine, lovci zmija zaradili su 20.000 dinara, jer je firma Bajer Majster Lucius preko “Jugefe” u Zagrebu isplaćivala za svaku živu zmiju otrovnicu po 25 dinara. To mnogo znači i za gradskog stanovnika, a kamoli za seljaka na selu. To je bio glavni razlog tako da su se čitave mase posvetile ovome poslu. U školi Narodnog zdravlja u Zagrebu postignut je odličan uspeh sa serumom hercegovačkih zmija, koji se pokazao kod paralelne titracije sa stranim serumima 10 do 15 puta jači nego i jedan protivzmijski serum, koji se do dada nalazio u prometu na evropskom tržištu.
Đ.Salatić”
Prilog: Dom narodnog zdravlja, Mostar 1934, hercegovačka zmija, ilustracija
Priredili: Armin Džabirov, Tibor Vrančić. Smail Špago
(NovaDloboda.ba)
